Priča O Vasi Ladačkom

Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Jednom devet dana nije Izlazio iz birtije, Kažu da je bio čudna sorta. Otac mu je bio sitni paor, 'Ranio je sedam gladnih usti. A mati mu je bila plava, Tiha, nežna, jektičava. Umrla je s trideset i nešto. Imali su par jutara zemlje I malu kuću na kraju sokaka. Na astalu navek hleba, Taman tol'ko kol'ko treba, Al' je Vasa 'teo mnogo više. Želeo je konje vrane Po livadi razigrane, Sat sa zlatnim lancem i salaše. Želeo je njive plodne, Vinograde blagorodne, U karuce pregnute čilaše, Ali nije mog'o da ih ima. Voleo je lepu, al' sirotu. I uz'o bi je samo da je znao: Voleš jednom u životu, Sad bogatu il' sirotu, To ne bira pamet nego srce. I sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela I nikad nije pis'o nikom. Venč'o se sa mirazdžikom, Jedinicom ćerkom nekog gazde. Dobio je konje vrane Po livadi razigrane, Sat sa zlatnim lancem i salaše. Dobio je njive plodne, Vinograde blagorodne, U karuce pregnute čilaše. I sve je im'o, ništa im'o nije. Propio se, nije prošlo mnogo, Dušu svoju Đavolu je prod'o. Znali su ga svi birtaši, Tražio je spas u čaši, Ali nije mog'o da ga nađe. Mlad je kažu bio i kad je umro. Sred birtije od srčane kapi. Klonula mu samo glava, K'o da drema, k'o da spava, I još pamte šta je zadnje rek'o: Džaba bilo konja vranih Po livadi razigranih, Džaba bilo sata i salaša. Džaba bilo njiva plodnih, Vinograda blagorodnih, U karuce pregnute čilaše. Kada nisam s onom koju volem. Kada nisam s onom koju volem. Kada nisam s onom koju volem. Kada nisam s onom koju volem.