Draga kevo - džaba bes tvoj, ovde vazda' lepo!

Časna reč, to što misliš da mi teško - skroz je pogrešno!

Caka je vrlo slična onome što kažu za zatvor.

zavisi na koju kartu igraš u startu.

I zato sam još prvog dana liku odgrizao pola nosa.

bio je velik, slinav, zaboden u moja posla.

Beli mantil reče 'no-no!' i počeška me elektro-šokom,

tad sam rešio da mu zabodem penkalo u oko... što sam i pokušao u menzi,

al' je neka žena počela vrišti...

Reko', zajebi - nešto još gore ima da smislim.

A onda su dani, ne znam, počeli da teku,

počeo sam da tupim, da se više ne opirem leku.

Drugi su počeli da zaziru od mene, što je super.

niko iz grupe mi nije prišao posle slučaja ruke...

To je bilo kad je jedna prazna žena, mirna i tiha,

rekla da imam blage oči, rukom mom obrazu prišla...

Imala je čudan pogled - kao majka, kao žena,

kao slomljena sreća koja želi da deli bezdan.

Zgrabio sam joj ruku, vrisnuo da me ne zna,

da me više nikad ne takne, da se tera u kuraca dvesta,

da nije svesna kol'ko mrzim ljude, dodire i opšta mesta,

da mi nije stalo nimalo ako me mrze svi oni odreda.

Što je i bilo... ha, da li mržnja, da li strah,

da li iščašeno saosećanje za mrak. Šta ti ja znam.

A kao, supice - kao, pilav, musaka - kao, lepo nas hrane

kao, brižni u vražju mater, shvataju nas jadne...

Šarade li gadne. Maske ne umeju da shvate.

Vidim životinjske osmehe kad im se naredi da mlate.

Znam da i Viklera drže, tu... u nekoj sobi.

Ne daju mi da ga vidim, jer smatraju da će da škodi.

A ovo pismo, usput da znaš, uopšte i ne postoji.

Ruke su mi vezane, sedim solo u beloj sobi.

Dole - gde su sužnji, raspadi i drolje...

Više ne ištem bolje, ovde našao sam svoje.

Ovde dole - gde su maske spržene, obrazi goli,

odraz ne boli otkad sve stoji, tu je moj mir.

Dole - gde su bedni zaborava žedni, skroz.

Lako sanjam bezbrižno, sav opijen prezirom.

Tu dole, dole gde napokon pripadam... uz prazna lica,

lekove, bele mantile i par tikova.

Učinio sam da draga teta doktorka popizdi,

da me sve češće posećuje da mi objasni da šizim,

da je manični depresivac postao sado-agresivac,

da bi bilo puno bolje kada bih najzad počeo da pričam,

da je tu da pomogne, da treba da mi bude bliska.

Pitala je šta da učini - meni se dopala ta igra.

Bližio se tada 22. januar...

E, reko', imam čudnu želju al' bez toga neću da pričam.

Hoću rođendansku tortu, veliku i lepu,

i u nju pobodenu onu grobarsku sveću, onu najveću, i šta sad?

Jeste, psiho sam, prs'o sam, zato sam i tu,

koj' kurac gledaš k'o da sam duh, ti prva misliš da sam lud!

Malo je srala, al' nije imala kud,

bila je radoznala da mi pročačka um - ola la...

Tako te volim, nego šta - i, eto, dođe taj dan.

Košulja je žuljala, al' ono, jbg, šta sad...

Reče mi da je to nužno, premda je jako ružno.

Boli me 'rac, nisam ni osećao ruke, vezane su već dugo.

Tražio sam da ona i ja budemo sami tad,

majmuni su čekali ispred, za slučaj pičvajza.

Rekoh da mi zapali sveću, da neću da čujem 'neću',

sve kul, da lepo dunem i pre toga zamislim želju.

Video sam da je zgađena.

Vreme je za štos. "Radoznalost ubija mačku", počinje šou.

Ona zapali sveću. Sekunde su se smrzle.

Sekunde su mi dovoljne, skočih da ih uzmem.

Zgrabih zubima sveću, brže od vriska, brže od pogleda,

poljubih joj plamenom kosu i ona planu pre mog osmeha.

Ovi utrčavaju, mene o patos, al' kurac, već se desila žurka,

glavna zvezda je garava cura!

Batine, šokovi, pretnja famoznom sobom broj tri,

a ja se nikad nisam tako smejao, nikad, tebe mi!

I nikad ne bi shvatili, nikad, uzrok te farse...

da joj spržim masku, da vidi život bez maske.

Dole - gde me vaša površnost ne proganja,

daleko od vas, trulog sveta koji propada!

Duh iz flaše, Crni Čovek s Mačem i sve njuške obične

sad su tamo gde pogled ne dopire. Jer, ja sam Dole!

A u isto vreme, previsoko za njih.

Čovek sa mojim imenom odavno nije živ,

ali je srećan i čist, svestan gde pakao je.

kad reše da me ubiju, pustiće me napolje.

Među njih.